За четири године колико акција „Чеп за хендикеп“ траје купљена су 53 ортопедска помагала и то 35 инвалидских колица, осам ходалица, три Скаламобил успињача уз степенице, шест пари штака, једна дизалица за трансфер особа са инвалидитетом

Пажљиви гледаоци јавног сервиса РТС новинарку Лидију Радуловић добро познају. Некада је уређивала и водила Београдску хронику, Дневник и радила је у програму за иностранство.

Покренули сте многе иницијативе и хуманитарне акције, видимо да их је све више. Да ли телевизија може да допринесе помагању и ширењу добра међу људима?

– Може. Али, све зависи од људи, зависи колико је новинар спреман да се за нешто заложи и колико нешто воли да ради. Телевизија ће вам дати минутажу, уредник ће вам дати простора, све остало је на новинару. Рецимо, о донорским картицама сам причала пре двадесет година када сам је добила са ВМА, односно тражила сам је. Рекли су ми да сам била један од првих новинара који ју је добио. Сада видим да се о томе све чешће прича и да је то некако организовано, што ме радује. Телевизија сад ради организовано. Раније сам то радила као појединац, сви уредници су ми то дозвољавали и имали разумевања, добијала сам минутажу која ми је требала. Хуманитарних акција је било много.

У последње време видели смо да је било много злоупотреба средстава прикупљених у хуманитарним акцијама…

– Сећам се случаја девојчице Тијане Огњановић, о чему се много писало и причало. У помагању је учествовао и програм за дијаспору РТС-а. После тога сам се осећала јако лоше, осетите мучнину и горчину. Не могу да схватим све те злоупотребе које из дубине душе осуђујем. Не могу да схватим како људи који то раде могу да живе у миру са својом савешћу. То је много више од крађе. Али, такве ствари не треба да вас обесхрабре ако желите да помажете. Има много добрих људи који то раде у тишини, помажу а да се за то и не зна. Мислим да ми новинари можемо и треба да покрећемо хуманитарне акције напросто зато што ћемо ми много брже због природе посла којим се бавимо доћи до људи који могу и хоће да помогну. У том смислу треба да користимо утицај који као професија имамо у друштву.

Акција „Чеп за хендикеп“ која је постала веома популарна и још траје била је ваша идеја?

– Не. Није. Акцију је покренуло Удружење параплегичара Баната. Зоран Мартинов из Удружења параплегичара Баната је на интернету видео неког момка који то ради у Турској и тако је све почело. Онда је то кренуло као лавина, увек је тако кад се нешто прво види на телевизији. Ту се види колико је невероватно велика моћ телевизије. Тако је почео и „Чеп за хендикеп“. Направила сам једну репортажу, повезала сам се са колегама са радија, поставила сам кутије на РТС, отишла на Палилулску пијацу, па редом и сви су пристали, кутије су ту и дан-данас, чепови се редовно скупљају, рециклирају…

Какви су резултати те акције?

– За четири пуне године колико акција траје купљена су 53 ортопедска помагала и то 35 инвалидских колица, осам ходалица, три Сцаламобил успињача уз степенице, шест пари штака, једна дизалица за трансфер особа са инвалидитетом.

Да ли бисте издвојили још неке акције?

– Било их је заиста много, не могу свих да се сетим, некога ћу можда у набрајању ненамерно и заборавити. Али, од обилнијих акција била је ту сурадња са НУРДОР-ом, односно с Националним удружењем родитеља деце оболеле од рака. Опремили смо захваљујући бројним спонзорима кућу за децу обољелу од рака која на хемотерапију долазе из унутрашњости а немају где овде да одседну. Кућа је опремљена од пода до плафона, била је велика акција и радили смо је док сам била у програму за дијаспору. Врло је интересантно да чим кажете да сте новинар сви хоће да помогну. Једна фирма је дала душеке за децу – велике и мале. Деца тешко подносе хемотерапију и често повраћају, друга фирма је дала еркондишн. Па се покварила и машина за прање веша па смо морали и то набављамо, јер маме морају одмах да оперу оно што је дете носило на хемотерапији, па је требала вагица за лекове јер увек прецизно треба одмерити прописану дозу. Један господин је одмах дао вагицу чим сам му рекла шта нам треба.

Како реагују људи кад их замолите да помогну другима?

– Када их контактирам, само кажем јер хоћемо да будемо добри, или кад им пишем мејл, питам их то исто. Будући да много волим да читам памтим важне, лепе и велике мисли. Увек ме је водила једна мисао Фјодора Михајловича Достојевског која гласи отприлике овако: „Нисте живели док не учините нешто за некога, а не очекујете да вам се ико одужи“. Увек се човек својој себичности скамењен пита да ли сам жив? Па ниси, ако си скамењен. Мораш нешто да предузмеш. Речи које највише волим у српском језику јесу самилост, саосећање и милосрђе. Те три речи су најлепше речи у нашем језику. Радујем се што видим да све више људи помаже. Рецимо, у Француској улици у Београду некада је постојала једина црквена кухиња за гладне у Србији. Чим сам за то сазнала, направила сам репортажу. Док сам ишла на договор за интервју прошла сам поред једне посластичарнице, чим је власница чула где идем, одмах је послала колаче за те људе. Они су тог дана били срећни. Можда сам досадна, али понављам није то радила Лидија Радуловић, него новинарка РТС. Опет кажем – новинари могу много да помогну, јер лакше долазе до људи и то раде у јавном интересу.

Данас