Како је дугогодишњи новинар и уредник Велимир Илић завршио каријеру у компанији Рингиер Аxел Спрингер

Драге колеге и пријатељи, време је да се растанемо. Пре тога, док сам још који сат овде, хтедох само рећи – не желим да одем ћутећи и без поздрава. Бар толико дугујем многима од вас који ме за све ове године макар и мало познају.

Написао бих: „да се растанемо достојанствено“, али – пре овог растанка то достојанство избледело је негде између 1. новембра 1999. године кад сам дошао у „Блиц“ и 29. децембра 2016. кад ми је, око 15,15 часова, после телефонског позива, на сто рутински стављено решење да сам – технолошки сувишан.

Некад је била част радити у „Блицу“, а мени су тог дана, ето, учинили част дајући ми – отказ. Тако се и негде између тих датума – за 17 година, један месец и 26 дана – уместо достојанства, уденула рутина сувишности која је – уобичајено, као и у сличним ситуацијама преходних пар година – занемарила очекивано поштовање за којим је вапио тај серијски папир понижења уручиван колегама. Рекао сам то, на сличан начин, у мају 2015. године и на заједничком састанку са управом компаније у дневној соби… Говорио сам, очигледно, узалуд јер се у начину бацања морнара с брода који по пучини тражи свој курс – скоро ништа није променило.

Одлуци која је претходила том решењу о тзв. технолошком вишку од 29. децембра 2016. ни једног часа не спорим ни право ни разлог, а и зашто бих – одрасли смо људи.

Уосталом, феудални капитализам има своја правила, потпомогнута домаћим радним законодавством.

Истовремено, новинарство је своја правила ионако извитоперило, изгубило и погазило – до подаништва и аутоцензуре.

Осим тога, новинарска професија је давних дана понижена силовањем слободе и занемране друштвне улоге медија, од којих неки по сваку цену праве или бизнис или политику, или – као најпогубнију комбинацију – то двоје, инцестузно помешано у ванбрачној политичко-коруптивној заједници. Говорим то одавно, а пре две године сам и написао шта мислим о томе (нека вас не збуни датум, објављено је 3. маја 2015. поводом Међународног дана слободе медија:  http://balkans.aljazeera.net/blog/mediji-u-srbiji-nije-sloboda-samo-kad-nisi-u-zatvoru).

Ретко пишем у последње време, али не ћутим. Чему онда и зашто ово писмо?

Пишем га зато што, одлазећи, с многима од вас данас можда нећу имати прилику да се рукујем. Пишем га и зато што су многи отишли ћутке, повређени, понижени и погнутих глава, а имали су и шта да кажу и људску потребу да чују бар још коју реч осим службено изнуђене куртоазије.

Одлазим, поносан на неке младе колеге које су имале стрпљења да ових година трпе моје повремено звоцање, замерке, сугестије и савете. Трудио сам се да ти савети увек буду сврсисходни и добронамерни.

Одлазим поносан и на оно време кад је и моје име било у импресуму „Блица“ и „ЕуроБлица“… Но, сад су нека друга времена, али и сад мора да се живи – од хонорара, плате или бонуса. И живот иде даље.

Одлазим поносан на многе колеге и пријатеље с којима сам делио то време, тираже, успехе, поштовање и углед „Блица“ и „ЕуроБлица“.

Одлазим одавде спреман да увек и сваком погледам у очи, као што и данас могу да, без стида и срама, потпишем сваки свој текст. Одлазим не стидећи се своје професионалне биографије.

На крају, одлазим свестан и да свако од нас носи свој крст, само што нам Голгота није свима на истој надморској висини.

Хвала вам свима, а од ове искрене захвалности сви узмите колико мислите да вам припада.

Мој број телефона ће, захваљујући предусретљивости и разумевању колега из ХР, остати исти.

Кад неки од вас ово буду читали, мој службени налог  velimir.ilic@ringier.rs вероватно ће, по службеној дужности, већ бити угашен, али моја приватна е-маил адреса је montonaexpres@gmail.com.

Мало је село овај свет и чудни су путеви небески, али биће ми драго ако некад будем могао да учиним нешто за вас

Срдачан поздрав,

Велимир Илић