Ви сте овде
Насловна > Вести > Мистериозни одлазак новинара: Преминуо Живорад Жика Миновић, некадашњи директор и главни уредник „Политике”

Мистериозни одлазак новинара: Преминуо Живорад Жика Миновић, некадашњи директор и главни уредник „Политике”

Живорад Миновић преминуо је крајем септембра, али није желео да се то одмах објави. Недавно је дао интервју за Недељник, у ком је изнео сећања на времена која су за нама. Објављујемо цео текст тог интервјуа.

Живорад Жика Миновић, некадашњи директор и главни уредник дневног листа Политика с краја осамдесетих и почетка деведесетих година, преминуо је 29. септембра ове године. Миновић је преминуо на улици када је кренуо до апотеке, потврдио је Недељнику близак породични пријатељ.

Ову информацију потврдила нам је и Миновићева породица.

Кремација је обављена у Београду.

Миновић није желео да се његов одлазак претвори у вест и зато породица није обавештавала јавност, нити су објављиване читуље.

Миновић је био први човек „Политике“ на прелазу из осамдесетих у деведесете године и непосредни сведок најважнијих догађаја у најтурбулентнијим временима у новијој српској историји.

Миновић је рођен 26. јуна 1935. године у селу Катрга код Чачка, за које је посебно био везан.

Живорад Миновић је недавно, после 20 година ћутања, дао интервју за Недељник, у ком је изнео сва своја сећања на времена која су за нама.

У знак сећања на Живорада Миновића објављујемо цео текст тог интервјуа.

***

Када сте дошли у Политику?

Шездесетих година. У то време било је врло тешко ући у Политику ако нисте били професионалац који је могао да донесе информацију. У Политику се онда улазило као у цркву. Сматрало се да је то катедрала истине. А на крају сам побегао из Политике. И никад више у њу нисам ушао, нити ћу ући.

Да ли сте побегли или су вас отерали?

Наравно, нисам својевољно побегао. Отерао ме је режим брачног пара Милошевић. Они су Политику држали не само под контролом него и под свакодневним притиском. И на крају су ме они не само сменили него и ухапсили због мог отпора.

Тај мој крај је био срамотан, неславно сам изашао из Политике.

Колико сте дуго били притворени?

Када су ме 1995. притворили, то није трајало дуго. Три дана и две ноћи. Онолико колико је Милошевићу требало да из Дејтона прикупи чланове Управног одбора Политике који су били растурени по Европи како би ме сменили. То је смешно да шеф државе јури чланове УО. Драган Томић је био у Лондону, неки су били у Берлину, а Љубиша Игић у Будви. Милошевић је све њих из Дејтона звао и питао: „Шта ви радите ту, забављате се по свету, а Жика Миновић вам направио пуч. Хитно се вратите у Београд и смените га.“

Одлуком брачног пара Милошевић сте отишли, а одлуком ког политичара сте дошли на чело у Политике 1985? Можда Ивана Стамболића?

Стамболић и ја смо се знали добро и дуго. Упознао сам га још док сам био омладинац. Заједно смо писали у Чачанском гласу.

Ја сам један од ретких случајева који је дошао на ту функцију као обичан новинар. Нисам ништа тражио, али Петар Стамболић је био човек који је доносио одлуке, не само о мени. Он је донео и ту одлуку да ја будем главни уредник. Али није волео да се експонира, тако да је мене Иван позвао телефоном и рекао: „Данас смо те именовали за главног уредника Политике. Сад запни.“

Иван и ја смо имали добар однос до Осме седнице када је лист постао поприште сукоба разних политичких струја, пре свега двеју главних – Стамболићеве и Милошевићеве.

На чијој сте страни ви били док није дошло до коначног обрачуна?

На Ивановој. И пре свега на Петровој. Петар Стамболић ме је гурао, као сина уважавао и ценио. Све је то тако било до 1987. године.

До те Осме седнице? Или прецизније до текста „Војко и Савле“?

То се подудара, али и са догађајима који су наступили крајем 1986. године, када је објављен Меморандум САНУ.

Меморандум је био прва тачка спорења Стамболића и Милошевића?

Ако треба експлицирати та разилажења, најкраће би се могло рећи да је појава Меморандума изазвала и код једне и код друге струје известан страх. Иако Меморандум сам по себи није носио нешто због чега би се, по мом мишљењу, главни политичари уплашили, они су сурово поступили према Академији. Ниједна власт у свету не би тако поступила према својој најважнијој националној институцији.

А да је вама стигао текст Меморандума уместо у Новости, да ли би га Политика објавила?

Не.

Да ли је то био први пут да нисте били на страни Стамболића, пошто је жестоко напао САНУ због Меморандума?

Искрено речено, мада знам да је тешко после свега поверовати у то – ја нисам био интимно ни на једној страни. То је нарочито примећивала Мира Марковић. Она је имала ту интуицију, и ставила је до знања Милошевићу да нисам њихов.

Покушавао сам да будем на дистанци, међутим, онда сам увидео да је почела да се води борба за Политику између Стамболића и Милошевића. То је оно најстрашније што се догодило Политици. Више није имала никакав професионални профил. Било је то толико сурово обрачунавање између те две струје да је Политика такорећи била избушена као швајцарски сир са све агентима ДБ.

Политика је почела да води рачуна о нечему што нема везе са новинарством, а новинари су сами почели да се опредељују. Нису знали да ли да иду на страну Стамболића или Милошевића.

Како сте ви могли да останете неопредељени?

Ја сам тада, пре него што је објављен „Војко и Савле“, и пре Меморандума, био члан ЦК. И када је избио скандал око „Војка и Савла“, чим је, дакле, та пасквила објављена у Политици, ја сам хтео да поднесем оставку на место главног уредника, иако тај текст нисам ни читао, ни видео.

Ја сам тражио од Милошевића као председника ЦК да прихвати моју оставку, јер је уследио неиздржив притисак редакције и јавности. Рекао сам му да због те такозване хумореске морам да поднесем оставку без обзира на то да ли јесам или нисам прочитао тај текст, а нисам, јер сам као главни уредник одговоран за то што је објављено у мом листу.

На та моја инсистирања, а то није било једном него више пута, јер су притисци расправе трајали више од годину дана, Милошевић није желео да пристане. Чак ми је један неуропсихијатар рекао: „Ја вас само гледам, чудим се како можете ово да издржите.“ А како сам то издржао – само ја то знам.

То моје понашање у коме сам интимно био неопредељен било је понашање тзв. кетмана, које су врло добро описали разни аутори од Чеслава Милоша до Николе Милошевића. Другим речима, звучи контрадикторно, ја сам био део режима, али сам био против њега.

Зашто вам Милошевић није дао да поднесете оставку?

Он је рекао: „Жико, јеси ли ти луд? Знаш ли ти да ће да падне ЦК када и један наш члан – а поготово када је тај члан уредник Политике – поднесе оставку. Ти си против мене. Онда сам и ја у кризи.“ Ја сам обнављао тај свој захтев неколико месеци. Није било шансе.

Морате имати на уму да је то био једнопартијски систем и постојала су правила понашања. Нисте могли да радите како ви мислите, ствар је била у томе што сам можда могао да уђем у тај ризик и поднесем оставку, али велико је питање шта би се са мном догодило, мада још нису биле почеле те Милошевићеве ликвидације. Сви ми смо водили рачуна о својим животима. А касније, деведесетих, био сам на списку за ликвидацију. Не знам ни сам како сам се извукао.

На чијем списку за ликвидацију? Милошевићевом?

Да, на Слобином списку. Дошао сам код њега, пошто сам организовао штрајк 1992. године у компанији Политика. И Политика први пут од Другог светског рата није излазила неколико дана. То је био први пут у миру да није штампана. Милошевић се уплашио јавности и слао је Радмила Богдановића и друге функционере да ме убеде да прекинем штрајк. Прекинуо сам га онда када су неки од захтева испуњени, и пошто Политика није национализована.

Када сам ушао у његов кабинет, одмах је из џепића на сакоу извадио цедуљу и почео да броји: један, два, три, четири, пет. Ти си пети, Жико.

Питао сам га шта му то значи, а он: „То су те ови паравојни ставили на списак. Али да знаш, ја сам те спасао.“ То је било његово фолирање, пошто ме је он ставио на списак. То је један од догађаја које не могу никад да заборавим. Неки су писали, а нарочито Славољуб Ђукић, да сам се ја вратио Милошевићу. А никад се ја нисам вратио. Звучи необично, тачније речено јесте да се Милошевић вратио мени.

Вратимо се тексту „Војко и Савле“. Ако неко зна ко га је написао, ви знате. Која је ваша истина?

Нема ту моје или туђе истине. Што се мене тиче, постоји једна истина – текст је створио Драгиша Буца Павловић, тадашњи председник Градског комитета Београда. Он је прави аутор. Сви ови други који се помињу, а помињу се разна имена – то је фама. Могуће је да су неки књижевници дорађивали или редиговали текст, али први и прави аутор је Драгиша Павловић. Он је од шефа ДБ-а Душана Ступара тражио досијее академика. Ступар је то и признао. Онда је Павловић – који је био, морам рећи, амбивалентан и превише амбициозан човек јер је хтео да буде и економиста, и књижевник, и политичар – сео и сâм написао тај текст. За мене је, дакле, једина истина – творац „Војка и Савла“ је Драгиша Павловић.

Како је тај текст стигао у Политику? И зашто га нисте прочитали пре него што је објављен?

У петак 16. јануара 1987, око подне ме зове Иван Стамболић и дословце каже: „Молим те, данас ће Радмило Кљајић (који је био извршни секретар Градског комитета, прим. аут.) да ти донесе текст. Изгледа да је то нека сатира, или козерија, али важно је да то буде објављено.“ Питао сам га откуд он има везе са козеријом, на шта ми је одговорио да не може да ми објашњава, али да је важно да изађе. На то сам му рекао: „Не знам да ли ће то изаћи“, а он ће: „Не, не разумеш, ја инсистирам. Мораш то да објавиш.“ То је било Стамболићево наређење.

Пошто је рекао да ће Кљајић донети или доставити текст, и да је реч о козерији, сатири, ја сам секретарици рекао: „Молим те, ја сад идем, доћи ће Радмило Кљајић и доставити један текст, и одмах га предај уреднику културне рубрике.“ Отишао сам из редакције, дошао кући на ручак, текст је стигао, ја и не знам да ли га је Кљајић лично донео или га је послао по куриру. Скоро сам и заборавио на то, да бих у недељном броју видео ту пасквилу.

Нико вас није звао у суботу? Ни Хаџи Антић, нити било ко од уредника?

Није, немам намеру с њим да полемишем, али само да кажем две-три исправке из његовог интервјуа Недељнику. Он каже да је дошао код мене и да сам му ја дао текст. То нема везе са истином. Овако је било како сам вам рекао. Не желим никога да понижавам, да потцењујем, али ја тада са Хаџи Антићем нисам имао никакву комуникацију. Он је био помоћник помоћника, и са њим нисам имао никакву ни људску ни професионалну комуникацију. И чуди ме да је то измислио. Он је пре више од десет година објавио у једном дневном листу фељтон о „Војку и Савлу“ у ком каже: „Погрешно сам мислио да је Жика један од главних криваца, сад видим да није.“ А сад за вас даје такву изјаву. Укратко, то није истина. Нити сам имао у рукама хумореску, нити сам му је дао.

Данас очигледно мислите да је штета што сте веровали Стамболићу?

Тачно сте то рекли. Веровао сам му, али и таква је атмосфера у комунистичком систему када шеф државе да неки налог. Онда су после тога новинари нападали мене, с правом, да се Политика уређује са стране и, што је најинтересантније, ја нисам смео да кажем да сам добио наредбу од Стамболића. Дуго сам морао то да кријем. Стамболићу сам више пута рекао да не могу да издржим притисак јавности и да морам да кажем одакле је дошла хумореска, на шта ми је он говорио: „Јеси ли ти луд? Нипошто. По цену живота и смрти.“

И ја сам се тако понашао више месеци, и тек у септембру 1987. на седници Издавачког савета сам објавио и одакле је дошла та хумореска, и ко је притискао да је објавим. Више нисам могао да издржим. Скупио сам неку храброст. Када сам објавио одакле је дошао „Војко и Савле“ и ко је наредио – многи светски медији су то објавили и рекли да се први пут у једнопартијском систему догодило тако нешто. И да сам био храбар да тако нешто објавим.

А јесте ли тиме што сте то објавили и одговорност пребацили на Стамболића заправо купили љубав Милошевића и прешли на његову страну? Да ли је он тај текст искористио за обрачун са Стамболићем?

Наравно да јесте, али када сам обелоданио ту позадину „Војка и Савла“ – нисам мислио о Милошевићу. Хтео сам само да скинем тај терет са себе, међутим, наравно да је то Милошевић искористио. Ја сам још био члан ЦК, али „Војко и Савле“ је парадигма, не само тог непрофесионализма медија него и парадигма политичког неморала и антиетике, која дотле није била забележена, ако се изузму текстови Милована Ђиласа о понашању високих функционера тог времена.

Поента је била – све се фактички сводило на то ко ће да преузме Политику. „Војко и Савле“, поред идеје да се нанесе штета САНУ, послужио је и као мотив за борбу за превласт над Политиком.

Пошто су и Стамболић и Драгиша Павловић видели да је избио велики скандал и да та хумореска није добро прошла за њих, они су прешли у другу фазу – да смене мене и преузму Политику.

Онда на сцену ступа Милошевић, који формира комисију ЦК, да испита цео случај, да контролише шта се догађа у Политици. Као члан ЦК мислио сам да ће они да бране мене, међутим, Милошевић је том комисијом бранио себе и ЦК јер се уплашио ко ће да преузме Политику. Он је желео да задржи Политику и мене на челу Политике.

Има ли истине у тврдњама да је „Војко и Савле“ била само прва у низу хуморески које је Политика планирала да објави?

Када је избио тај скандал, који је оставио озбиљне последице по Политику и нашу професију, онда је колегијум нашао изговор да је решио да прави целу серију, да не би испало да је објављен само „Војко и Савле“. И уредници су после објавили још две-три хумореске, али је потом то угашено. То је био изговор да се забашури „Војко и Савле“.

Годину и по – две касније руководство САНУ је дошло у посету Политици и мени. И опростили су грешку Политици. Као паметни људи знали су да то није смишљено у редакцији. Наравно да им је било непријатно, али мислим да је коинциденција да је хумореска логично повезана са Осмом седницом на којој је о њој било доста речи. Она није директно довела до те седнице, али је искоришћена као аргументација једне струје – Милошевићеве. До те седнице су довеле друге ствари – крупније, као што је разилажење у националном питању између Стамболића и Милошевића.

А ко их је посвађао? Битка за власт?

Драгиша Павловић је имао обичај да по кулоарима оговара и понижава Милошевића, да се руга с његовим знањем. Једном приликом је ишао около и причао: „Милошевић мисли да је Октобарска револуција избила у Лењинграду, а избила је у Петрограду.“ И то је стизало до Милошевића.

Павловић је, дакле, много допринео сукобу Стамболића и Милошевића. Никада нису Иван и Слободан били у директном сукобу. Они су нормално разговарали. Милошевић је имао намеру да скине Драгишу, и остао би у добрим односима са Стамболићем. Али Иван није имао снаге да се одрекне Драгише. Дубоко сам уверен да је Павловић био зао дух који је пресудно утицао на сукоб Стамболића и Милошевића.

Ви сте учествовали на бурној седници председништва ЦК, уочи Осме седнице. Да ли је тад могло да се предосети шта ће се десити само пар дана касније?

Та седница коју сте поменули је фактички била прва Осма седница, ако се тако може рећи. Седница пре седнице. На њој је било све готово. Зашто?

На тој седници је прочитано тајно писмо Ивана Стамболића упућено Градском комитету како да се понашају у тој борби против Милошевића. Душан Митевић је, међутим, то писмо дао Милошевићу. И он га је на седници прочитао. И сви су занемели. Тада је већ било јасно да Иван неће дуго остати на функцији председника.

Онда Милошевић долази на престо и Политика га подржава?

Може тако да се каже. Али условно. Постоје ту две ствари. Једно је једнопартијски комунистички систем у ком је било нормално, тачније обавезно да све што се догађа у партији мора да се објави. Слободан Милошевић је, међутим, производио догађаје, како каже Јуриј Ољеша: „Ниједан дан без ретка.“ Он није могао да заспи док не смисли нешто што ће, ако не да запрепасти јавност, онда да изазове велико интересовање. Он је својим непромишљеним и необичним потезима дизао тираж Политици, али и другим листовима. Лист Политика није производио популизам и национализам, јер су и једно и друго споља ушли и запљуснули је.

Да ли сте тада почели да верујете у Милошевића?

Не, ја нисам веровао у њега. Видео сам да је његов темперамент толико снажан, да је препун амбиције и да жели нешто што нико од политичара није желео. Почео сам мало службеније са њим да разговарам.

Када вас је први пут разочарао? Када сте видели да он није човек који треба да води Србију?

Одмах на Осмој седници. Не само ја него и многи други људи су мислили да ће после те Осме седнице настати демократска еволуција, а у ствари је дошло до сасвим супротног, до инволуције. То се зове поједностављено антибирократска револуција. То је било у време када је Исток почео да се отвара, а нажалост, у Србији, са Осмом седницом све је отишло у другом смеру.

Осма седница се узима као важан датум у обрачуну двеју струја, али то је био обичан партијски пуч.

А после Милошевићевог митинга на Косову све ми је било јасно.

После 2000. добио сам извештај КОС-а, из 1988. године, где стоји извештај неког агента: „Жика Миновић се на веома вешт начин полако удаљава од Милошевића. Покушава да ухвати везу са неким из опозиције. За сваки случај. Не верује у Милошевића, и шта ће са њим бити.“ Дословце је тако писало.

А онда долази тај 9. март који је, испоставиће се, одредио вашу судбину…

Израз је медицински, али та инкубација је почела пре 9. марта. Тадашњи шеф Државне безбедности је скоро свакодневно долазио код мене, тако да сам стално био на неком информативном разговору. Једног дана сам позван у седиште ДБ-а, дочекао ме је шпалир полицајаца и када сам ушао у његов кабинет, ја сам схватио да сам „ухапшен“. Два пуна сата ме је испитивао – да ли се и зашто виђам с Вуком Драшковићем. Могло би се рећи да је то било моје прво притварање.

Јесте ли очекивали да ће Милошевић пасти тог 9. марта?

Надао сам се, можда не тог дана, али ускоро. Али тог дана сам ја потпуно преломио, а Политика се потпуно изменила. Политика је почела да објављује све што се дешавало у опозицији. Догодило се чак да се у Политици опозицији посвети до тада незамисливих осам, 12 или 14 страна. У истом дану су објављена два говора Вука Драшковића – један на насловној страни са његовом фотографијом, а други на унутрашњим странама. Увече ме је позвао Милошевић и без „добро вече“ ми рекао: „Жико, ти си издајник.“ Ја питам зашто, откуд то. „Зар ти највећег непријатеља да ставиш на прву страну?“ Пошто ми је упутио још неколико непријатних речи, спустио сам му слушалицу.

После пола сата поново ме зове: „А можеш ли тог Вука да спустиш мало ниже, да не иде баш у врх стране?“

Када сте и како смењени?

Пошто је Политика седам дана наставила да пише све о опозицији, Милошевић ме је позвао и саопштио: „Жико, бићеш смењен са места главног уредника Политике и замениће те Александар Прља, али остаћеш директор.“ Нису ваљда смели да ме смене са тог директорског места због бунта опозиције, а и рачунајући да се директор не бави уређивачком политиком. Међутим, ја сам управо тада имао значајан утицај на одређен број Политикиних гласила, као што је била Телевизија Политика.

Ви сте довели Александра Тијанића на ТВ Политика?

Јесам, из НИН-а.

Али ви сте и отерали Тијанића на захтев Милошевића?

Мене је звао Милошевић с одмора, а и ја сам био на одмору. Говорио је полутихо у слушалицу, вероватно да не би чула Мира која је волела Тијанића. Каже: „Да не бих много причао, Жико, овог момента да смениш Тијанића.“ Не могу ја да га сменим, може Управни одбор. Ко је председник УО, пита. Љубомир Михајловић Шиптар. Зови Шиптара. И онда сам морао да пронађем Шиптара, који је такође био на одмору, да са Златибора дође у Београд. И тако је смењен Тијанић.

У Политици сте недуго затим покренули лист ДЕМ, који је третиран као опозициони новинарски фронт, а чак је имао тај демократски призвук?

ДЕМ је скраћеница за детективски магазин, али је могао да значи то како сте рекли – демократски. У првом броју смо објавили опширну репортажу о кући Богољуба Карића на Дедињу и још неких Слобиних пријатеља. И онда ме је Милошевић звао: „А је л’ ти знаш шта све излази из твоје куће?“ Кажем, Политика има 22 листа, не могу све да знам. „А шта ти онда значи овај ДЕМ?“ Схватио сам да га је то наљутило, а онда је забранио да то излази.

А откад сеже то ваше пријатељство са Вуком Драшковићем?

Са Вуком и Даном сам се често сретао. Ишли смо на ручкове по разним ресторанима и пре, а нарочито после 9. марта. И зове Мира: „Жико, ти се представљаш као нека левица а састајеш се с нашим непријатељима са деснице.“ Са којим непријатељима? „Па, и Вук и Даница. Јуче си са њима био на ручку у тој и тој кафани.“

Код мене је то после 9. марта била искрена промена, оно што каже Волтер, само луд човек не мења своје мишљење. Мењао се цео свет, само се у Србији радило нешто супротно демократском свету.

Драшковић је окупио милион људи у време када је Милошевић био најјачи – то је једна храброст. То мене није само импресионирало, видео сам да су почеле дубинске промене. То је био тај прелом који је мене преломио.

А онда ме Мира поново зове: „Тражим од тебе, Жико, да се у Политици јавно одрекнеш Вука Драшковића.“ Тражила је нешто невероватно, сулудо.

Моје дубоко уверење и убеђење јесте – да није било 9. марта, не би било ни 5. октобра. Нажалост, 5. октобра заобиђен је Вук Драшковић, човек који је у тој борби против Милошевићевог режима доживео Исусове патње, јер нико није прошао такву тортуру као Вук и Даница. И нико није доживео такве породичне губитке.

Жалосно је што су 5. октобра и Ђинђић и остали из ДОС-а заобишли Вука, јер он никад није волео Милошевићев режим. Чак ни када је ушао у ту Милошевићеву савезну владу, што му изгледа није опроштено. А мало ко разуме да је Вук ушао у ту владу да нешто промени, а не да помогне Милошевићу. Али то није грех, јер је имао патриотске жеље и зато је то прихватио.

Када је касније именован за шефа дипломатије, послао сам му писмо да је Србија добила најбољег министра спољних послова у својој историји.

Мислите да је штета што Вук никад није имао апсолутну власт?

Штета је велика за Србију што Вуку није дата права прилика да води ову земљу.

А зашто Милошевић није пао 9. марта? Има ли ту Вукове кривице?

Зато што је Милошевић злоупотребио силу. Један тенк је чак био испред Политике, а ја га нисам тражио.

Кад сте се највише уплашили за своју безбедност?

Уплашио сам се више пута. Чим сам на штрајку Политике оптужио Милошевића за ратове – почеле су претње. Имао сам и накнадне страхове кад, рецимо, председник Владе Мирко Марјановић каже једном члану Управног одбора Политике: „Ако гласаш да Жика не буде смењен, наместићемо да Жика добије 20 година робије.“ Тај члан се уплашио за моју судбину и попустио је.

Кога сте се више плашили – Слобе или Мире?

Бојао сам се брачног пара. Цитираћу Шекспира – дај Боже да се судбине људи не одређују у спаваћим собама.

Где је одлучено о судбини Ивана Стамболића?

У тој истој спаваћој соби. То је био Милошевићев анимални страх од Стамболића.

А колико је рубрика „Одјеци и реаговања“ коју сте покренули у Политици допринела рату и краху Југославије?

Та рубрика је настала 1988. после седнице ЦК која је била намењена Косову. Сви из Југославије су говорили о суровим догађајима на Косову, од Шувара до Кучана. Политика је то објавила на великом броју страна. Од тога дана у Политику је почела да стиже поплава писама. Нису могли да стану у рубрику „Међу нама“ и отворена је рубрика „Ођеци и реаговања“, коју бије фама да је допринела том грађанском рату и да је промовисала говор мржње. Грешка је била што смо отворили ту рубрику, али нисмо се снашли како да овладамо тим огромним материјалом.

Било је око 30 новинара који су то обрађивали, ја од тога нисам ништа читао, јер сам сматрао да не треба да читам писма читалаца. Осим једном када је стигао неки текст, наводно из Управе СПО-а, где се напада Вук Драшковић. И то у више наставака. Одмах ми је то било сумњиво и јасно да је то написала Удба. И онда укинем ту рубрику.

И опет зове Милошевић: „Зашто нема наставка о СПО-у?“ Ти боље знаш зашто, одговорио сам. „Требало је да то наставиш“, узвратио је.

Зашто је остао тај мит да сте ви довели Милошевића на власт?

То је предрасуда. Сама чињеница да је Политика, сем данас, била најутицајнији лист и све што је Милошевић радио – она је објављивала. Из тога је извучен закључак да сам га ја довео на власт. А лист је морао да објављује чиме се бави шеф државе.

Може се рећи да је Политика утицала на његов успон, али најодговорнији човек за његов успон је Иван Стамболић. Он га је довео на место председника ЦК. То је Стамболићу била највећа грешка, и он је то признао.

Како вам данас изгледа Политика?

Не волим да дајем те оцене, али мало ми делује не да је досадна, него није информативна. Мртва је, једнолична. Остало је од ње само име и нема информативни домет, као што на пример има Недељник, који се, за разлику од других недељних листова, прави са једном професионалном интелигенцијом.

Јесте ли некад зажалили што се упознали Милошевића?

Кајем се. То што сам упознао Милошевића ми је највеће кајање.

Милошевић је човек који је имао мало знања, ништа није читао, све је радио по темпераменту, интуицији, био је пун амбиције. Није био човек који је имао политичку граматику. Био је човек без политичког програма, једини његов програм је био да себе промовише.

Видим да се поново повампирује харизма Милошевића, али не могу да се прескоче његови ратови и други грехови и злочини, ликвидације, пљачкање Србије. Мира Марковић је први женски рекеташ у Србији. Као да се све то данас заборавља, Милошевићу хоће да подигну споменик, Миру хоће да врате, Мркоњић изиграва неког хероја, а мало ко зна колико се обогатио у то ратно време. Био је то Милошевићев омнибус застрашујућих, тамних ствари.

УММР/Недељник

Оставите одговор

18 − 17 =

Top