Ви сте овде
Насловна > Вести > Разлика између озбиљне поруке и рекла – казала

Разлика између озбиљне поруке и рекла – казала

Чачак – Светска истраживања о учешћу публике, најчешће анонимне, у коментарисању вести на друштвеним мрежама и порталима медијских кућа, иако и даље малобројна, ипак сведоче да је тај облик друштвеног живота и даље остао у распону између озбиљних порука и рекла – казала. У годишњем извештају о стању дигиталних вести којег објављује агенција Ројтерс из делатности свог института за проучавање новинарства разликује се од земље до земље.

У неким истраживањима тврди се, рецимо, да се у ауторитарним земљама све чешће за коментарисање вести користе вибер и вотсап јер се друштвене мреже ту сматрају небезбедним.

Тако је удео коментара вести на друштвеним мрежама и интернет страницама медијских кућа највиши у латиноамеричким земљама (Мексико и Чиле по 44 одсто), па у јужно европским земљама (Грчка 34, Португалија 29 процената), док је вероватно најнижи у Јапану (8 одсто).
Истраживања у Шведској показују да су тамо у улози коментатора подједнако мушкарци и жене, као и држављани из нижих и друштвених слојева, док се у САД коментарисање углавном приписује мушкој популацији.

У Великој Британији и Немачкој, на пример, велики утицај на ову област има уређивачке орјентација медија и орхабрује да таблоиди имају мање коментара на својим сајтовима него озбиљна штампа. У лондону је огромна разлика утврђена прегледом коментара у раздобљу од две седмице. „Фајненшел тајмс”, „Индипендент”, „Гардијан”, „Дејли телеграф” и „Тајмс” из Лондона објавили су за то време 17.963 порука својих читалаца, а таблоиди „Сан”, „Дејли мејл”, „Дејли експрес”, „Мирор” и „Дејли стар” само 619 коментара.
У Сједињеним Америчким Државама још пре неколико година неколико утицајних дневника и часописа ограничило је или чак укинуло објављивање коментара анонимних читалаца, јер озбиљан издавач на тај начин избегава да се, макар и посредно и на тренутак, идентификује са нечим што је „радио милева”.

У Србији су истраживања у овој области тек у повоју, па се сваки издавач сналази како зна и уме. Ово је пример из праксе интернет портала Глас западне Србије, једног од најчитанијих у овом делу државе.
Малобројна редакција била је пре неколико година суочена са огромним бројем коментара, неке вести само за дан, пропратило је својим порукама и по 150 читалаца и њихово качење на портал био је тешко савладив посао за екипу. Више од 90 одсто читалаца потписало се неким псеудонимом и послало текст са често непримереним речником што редакцију може довести до сукоба са правним нормама. Извесно је да су коментатори већином млађе популације, као и свуда у свету.

„Редакција ГЗС одлучила је, из свих разлога, да више не објављује коментаре, сем у изузетним приликама, штитећи на тај начин, пре свега, неотуђива права и приватност људи који се помињу у вестима. Јер, многи од коментара били су припремљени на неучтив начин: седнете за рачунар или узмете телефон у шаке, наружите суседа или суграђанина у две – три реченице, и потпишете се као Мика, Пера, Жика… Колико може да буде отровна анонимна порука која се умножи сведочи и догађај из једног малог места на југу Италије, с половине прошлог века. Тамо је неки наљућени мештанин кришом штампао листић наводећи у тексту ко све и с ким одржава незакониту љубавну везу и то само бацио у средиште села, у току ноћи. Шта се затим догодило? Није било могућно развести се, па се већи део насеља раселио у друге крајеве Италије. Ту је и данас развод компликован и много кошта, а неопходно је да пар живи одвојено најмање три године да би се тек тада покренуо поступак за раставу. Италијани се, данас, најчешће разводе у Румунији где их то са све путом и боравком кошта 3.500 евра, развод у Шпанији је 5.000, у Енглеској 7.000. А анонимног блогера ништа не кошта да се поигра људским судбинама”, рекао је новинар Гвозден Оташевић.

УММР

Оставите одговор

1 + 1 =

Top