Ви сте овде
Насловна > news > Селекција патње

Селекција патње

Ратко Дмитровић, фото: Новости

Јавне личности су адреса поштовања, обожавања али и зависти, мржње, увреда, повремено и директних вербалних, понекад и физичких напада. Све то сам доживео за ових 35 година колико трајем у јавном послу, званом новинарство. И све разумем осим кад јавна личност тражи да се према њој понашају као према божанству док истовремено друге критикује, сумњичи или вређа за све и свашта.

Овакве појаве углавном региструјемо у сфери политике и новинарства, с тим да је ово друго карактеристика Србије, српска специјалност. Не знам земљу у којој постоји толики степен нетрпељивости, чак патолошке мржње међу новинарима, као што је случај у Србији, при чему се по гадостима и увредама истичу „независни новинари“. Вратимо се ми политици, српској, ових дана сабијеној у председничку кампању, а каква је та кампања и сами видите. Широк дијапазон удараца, подразумевајућих у таквим ситуацијама; познатих, очекиваних, прљавих, ниских. Квалификације и оптужбе лепршају као конфете.

Последњи велики случај, по медијској пажњи, свакако је онај у чијем се центру нашла супруга Вука Јеремића, Наташа. Њу је потпредседник СНС-а, Миленко Јованов, оптужио да контролише нарко-тржиште Србије. Бесмисленије скоро да није могло и Вучић се, осуђујући Миленкову тврдњу, јавно извинио Наташи и свима који су то чули. Други се нису извињавали.

А требало је? Наравно да је требало. Коме? Александру Вучићу, на пример. Ако ћемо да будемо реални, чак и привидно реални. Ако у нама још постоји минимум људскости као брана од става да је код нас све добро а код другог све лоше. И то само зато што тај други није као ми.

Постоји ли увреда која у Србији још није изречена на рачун Александра Вучића и његове породице? Остало је, ако се не варам, само да му оца, Анђелка, прогласе шефом мафије у овој земљи.

За Александра Вучића говоре и пишу (доказе не приносе) да је лопов, „тежак“ две милијарде евра, хомосексуалац, педофил који општи са сопственим дететом, насилник, организатор разних атентата, шиптарско копиле, да га треба убити, да му је брат рекеташ, криминалац, отимач елитних београдских ресторана. Цртају Вучића као Хитлера, психопату, пса, кољача с крвавим ножем.

Мислите ли да је све то лако издржати? Пита ли се неко како се осећају Вучићева деца, кад то читају и гледају? Како се осећа његова мајка?

Тако је и код других, у другим државама, рећи ће неко. Није. Ни приближно није. И по томе је, уз остало, ова јадна Србија чуђење међу народима.

Извор: Новости, Ратко Дмитровић

Оставите одговор

fourteen − ten =

Top