Новинарство у Србији проживљава тешке тренутке. То је заједничка оцена струке и јавности. Аутоцензура је веома раширена и чешћа је од цензуре, наводи се у саопштењу СИНОС-а.

Ово је потврдило и истраживање Центра за синдикализам из 2015. године “Од новинара до надничара. Прекарни рад и живот.“ Три четвртине новинара (76 посто) сматра да данас има више аутоцензуре него цензуре јер се због егзистенције новинари плаше да остану без посла. Да могу сада да бирају, 41 од 100 новинара радили би неки други посао који нема везе са новинарством, док би се 22 од 100 новинара определила “за сигурно радно место и по цену да не напишу увек оно што мисле или знају”.

Новинарима у Србији нема потребе посебно претити, јер претња већ постоји, ту је, она је констатнтна: слабо плаћен и крајње несигуран рад. Чак трећина новинара свој рад оцењује као “некритичан “ или “мало критичан”. Због страха од отказа новинари се повлаче, пристају невољно на цензуру а често прибегавају и аутоцензури. Последица тога је непрофесионално новинарство које не служи остваривању јавног интереса у медијској сфери. Уместо да буду коректив власти, медији често постају њихов рекламни сервис. Штету трпи професија која нема углед какав заслужује, колеге у медијима али и целокупна јавност.

Прича о пристојном новинарству почиње са пристојним условима рада. За то је неопходна ефикасна радно-правна заштита новинара и медијских радника гарантована колективним уговором, како би се снажније борили за своју професију. Постојање институције колективног уговора запослене новинаре и медијске раднике чини мање рањивим на политичке приитиске. Неспорна је веза између обезбеђења стабилног радног односа медијских радника и њихове храбрије борбе за поштовање новинарског кодекса, професионалних и етичких стандарда и остваривања јавног интереса у области информисања.

То подразумева смањену аутоцензуру како би грађани Србије, у складу са Законом о јавном информисању, истинито, целовито и правовремено били обавештени о свим релевантним догађајима. А то ће бити постигнуто подстицањем новинара да се организују у синдикате, едукацијом о њиховим законским правима, између осталог и о праву на штрајк. Јачањем синдикалних организација новинари и остали медијски радници лакше ће се изборити за побољшање радних права. Бољи услови рада, већа плата и сигурност радног места, гарантовани кроз колективне уговоре, ојачаће професионалну позицију новинара. Новинар и медијски радник који има подршку синдикалне организације лакше ће се усудити да се супротстави послодацу уколико сматра да се од њега тражи да јавност не информише у складу са релевантним чињеницама.

Да би новинари и медијски радници били борци за остваривање јавног интереса морају најпре бити борци за остваривање својих права, морају се изборити за статус какав имају наше колеге у Европској унији. Од новинарских и медијских удружења и невладиног сектора очекујемо да помогну у мотивисању новинара и медијских радника да се синдикално организују али и да подстакну послодавце да се организују у посладавачку организацију како би социјални дијалог и у Србији коначно могао да отпочне.

У овом тренутку послодавци у медијима, у највећем броју, под пртетњоом отказа забрањују синдикално организовање и игноришу позив на разговор са синдикатима. Још једном подсећамо да социјално-економски дијалог у медијима значи партнерски однос са запосленима чији је заједнички циљ бољи производ (гледаност тв емисије,читаност) и редвне и адекватне зараде запослених. Колективни уговор прециизира права и обавезе оба партнера у дијалогу – запослене и послодавца.

То је тај европски стандард којем тежимо и зато позивамо све учеснике медијске индустрије, медијске експерте, удружења и невладине организације да нам помогну да га „уградимо“ у наше друштво.

Председница СИНОС-а Драгана Чабаркапа