Удружење новинара Србије није ништа друго до удружење пропагандиста, рекао је Жељко Бодрожић потпреседник такозваног Независног удружења новинара Србије, каже се у ауторском тексту Зорана Ћирјаковића који је пренео УНС на свом сајту.

„Потребно је направити јасну разлику између новинара и партијских гласноговорника, а та организација која себе назива Удружење новинара Србије је ништа друго до удружење пропагандиста“, рекао је Жељко Бодрожић, потпредседник такозваног Независног удружења новинара Србије. Члан сам Удружења новинара Србије – али не својом вољом.

Из НУНС-а сам иступио када се „моје удружење“ прикључило одурној хајци због једног текста који сам објавио у „НИН-у“.

На том ружном искуству сам научио да, иако су његови чланови углавном прави новинари, НУНС није новинарско удружење већ аутоколонијална полуга неслободе и потчињавања западним центрима моћи.

НУНС не постоји због свих новинара већ само због новинара који – својевољно или зато што су плаћени, то је сасвим небитно, а и о мотивима људи није упутно судити – служе једној визији српске будућности. Неко би то назвао пропагандом, али употреба те етикете је пречесто пуки одраз саморазумевања онога ко је лепи, по правилу нарцисоидног „власника истине“ који воли да верује да је његов став једини исправан и рационалан, израз „нормалности“.

Данас би, да се УНС прикључио „Групи против медијског мрака“, иступио и из овог удружења. Моји разлози су другачији од оних које је управа УНС-а навела у свом саопштењу. Везани су не толико за огромне спољне притиске на редакције колико на ништа мање унутрашње – оне које долазе од „правоверних“ колега, уредника, власника и „невладиних“ спонзора који их одржавају у медијском животу. Реч је о ендемској затворености и нетолеранцији која, нажалост, нема везе ни са Вучићем ни са злим локалним моћницима, ни са заплашеним оглашивачима.

„Група против медијског мрака“ није против медијског мрака. Реч је о медијима и НВО који унутар редакција одржавају односно активно подржавају један нешто другачији медијски мрак. Они су отворени искључиво за ауторе који Вучићево самовлашће критикују са једне јако уске платформе. Ови медији и НВО, у суштини, нису за слободу изражавања већ желе мало лепше упаковану и много селективнију цензуру – другачије дозирану и јасније пробриселску неслободу.

Мантра ових медија и организација је да је сада јако лоше, много горе него раније. То је тачно, али ако желите да вас неко подржи у борби за „медијско светло“ морате прво да демонстрирате да вам циљ није да то светло једног дана почне да гори само за вас. Да би данас имало било каквог смисла борити се за медијске слободе они који су ту борбу ових дана почели да воде морају прво да демонстрирају да нису не-Вучићи, да њихове редакције не представљају малене мрачне коморе, вучићевско једноумље без Вучића.

Политички и економски притисци су и много пре Вучића били „неиздрживи“ – и они се увек морају мерити само према онима који их трпе, а то су дуго времена били скоро искључиво неНУНСовски и неНДНВовски медији и новинари који нису желели да буду „на линији“ тада омнипотентног председничког кабинета. Док су се једни купали у тадићевском светлу овде је упоредо постојао и густ медијски мрак. Тада су и новинари који ни на један начин нису били укаљани блискошћу са Милошевићевим режимом и пратећим полугама моћи били не само отпуштани већ су ДС политички комесари (углавном са срцем у ЛДП-у) покушавали да спрече да добију нови посао.

Данашњи Вучићев мрак је само наставак Тадићевог „филма“, нова режија заплета разрађеног у „Бокијевом“ кабинету. Ако сте за слободу онда сте за слободу изражавања и отвореност према онима са којима се не слажете. Идеја да може постојати „добар“ (Тадићев) и „лош“ (Вучићев) мрак је неприхватљива, какве год да су и колико год да су велике разлике између те две таме.

Иако никад нисам био (нити ћу бити) уредник, више времена сам посветио убеђујући моје пријатеље и познанике уреднике да објављују ставове аутора са којима се не слажем, па и оних чији ми се светоназор гади, него оних чији ми је поглед на Србију (и свет) близак. Водим се схватњем да ако су нечији ставови и погледи супериорнији и уверљивији од мојих то само значи да нешто није у реду са мојим погледима или начином како их излажем – а не да супротстављену, али надмоћну мисао треба забранити, цензритати или изопштити из једног медија.

Ту, верујем, лежи једна од кључних ствари по којој се разликујемо, на пример, НУНС-ова гневна праведница Јована Глигоријевић и ја. Ова уредница у „Времену“ ових дана иронично поручује „Другари из УНС-а, свака вам част како не пропуштате прилику да колегама забијете нож у леђа!“ али то сме да каже само неко ко пре тога није, као ова „антифашисткиња“, забијао и затим вртео ућуткујући нож клеветничке „нацификације“ у леђима. Јована Глигоријевић ми, у суштини, не може бити колегиница – не зато што се у много чему не слажемо већ зато што, колико год воли да верује да је назависна, представља једну од „грађанских“ цензорки и цензора који у свом окружењу предано раде на одржавању сасвим вучићевског мрака.

Нажалост, проблем није само у прошлости. Оно што растужује и чини да најављени протести буду пука парада хипокризије и нетолеранције јесте садашњост – потпуна затвореност медија који су постали покретачи ове идеје и њихових НВО сабораца. Сасвим је свеједно да ли неко не може да објављује због Алексанадра Вучића и његових чауша или, на пример, због Драгана Јањића, Теофила Панчића, Јоване Глигоријевић и Милана Ћулибрка.

Главни уредник „НИН-а“ је, као и његов претходник, добио налог од својих таблоидних газда да овај недељник претвори у сликовницу за замишљене генерације нечитача и да га „помери улево“ – што мислим да значи „деконтаминира“, пошто апологија неолиберализма и идолатрија НАТО-а нигде, па ни у Србији, не може бити обележје левичарске идеологије. Схватање да су неистомишљеници „пацови“, „бубашвабе“ и неуништиве „бактерије“, као и да су они који су одмерени и рационални опаснији и фаталнији од „контаминатора“ који то нису, представља заједнички садржалац Групе која се лажно представља као непријатељ медијског мрака и оних „грађанских“ снага које из разних разлога нису желеле да јој приступе.

Штавише, њихов мрак је по неким релевантним критеријумима много мрачнији од Вучићевог. За „Време“ бар и даље пише Ђорђе Вукадиновић, док је „НИН“ под бедним изговорима после приватизације истерао или ућуткао чак и своје фикус „националисте“. Штавише, не чуди ме да „НИН“, као и дозирано антирежимски „Н1“ и хомоколонијални „Ремаркер“, није приступио новоформираној Групи своје браће по нетолеранцији и затворености. Бојим се да би – ако би Вучич мало више заволео НАТО и мало мање флертовао са Русима и ако би нестао „Српско-руски хуманитарни центар у Нишу“ – из „НИН-а“ одмах нестали и Оља и обе Данице и Петричић и да би овај лист преко ноћи постао, да парафразирам Ерика Гордија, полицајца наше академске и медијске неслободе, „Информер у фраку“ – са Ћулибрком као уредником или без њега.

Избор колумниста и аутора у „Данасу“ илуструје једноумље горе од „Политикиног“ из ере Жарка Ракића. „Цензоловка“ би пре многих других медија који су јој на нишану требала да „улови“ себе, наравно, само ако јој је стварно циљ борба против цензуре и неприхватљивог новинарства а не преношење клевета о неистомишљеницима. Поменути „Нови магазин“, „Пешчаник“ или „Хелсиншки одбор за људска права у Србији“ у контексту дијалога и слободе медија је перверзно, безобразлук раван најгорим Вучићевим тирадама. Када представници оваквих медија кажу да су за „слободу медија у целини“ они реч „целина“ разумеју као синоним за своје истомишљенике, као што када кажу „цео свет“ мисле искључиво на Запад.

У лажној „Групи против медијског марака“ коло воде медији који су затворени за бројне ауторе – не зато што лоше пишу или зато што их нико не би читао већ искључиво зато што има немало оних који би их читали и који би због тога, вероватно, довели у питање или напустили ставове које им сугеришу „правоверне“ колеге и ини бриселски заветници из аутоколонијалних НВО.

„Независност“ не сме бити синоним за другачију зависност и нетолеранцију, „пропаганду“ онога што је „грађанској“ баби мило. Нешто се не сећам да је уредник „Врањских“ било шта говорио док су Тадићеви кербери отпуштали по „Политици“. Данас императив новинарске солидарности није стати уз овакве људе већ бити што даље од њих, колико год да су се охрабрили и упињу се да постану мученици.

Уосталом, ако „независни“ стварно верују да је Вучић толико лош колико говоре, а то је једана од ствари где бих се сложио са „грађанским“ парановинарима, онда је недопустиво да не чине све да у својим медијима дају простор свим снагама и гласовима који су за дијалог, демократију и слободу говора. Нажалост, реч је о актерима који мисле да је и од Вучићеве ауторитарности и од ултранационалиста опаснији отворени дијалог о кључним политичким и стратешким питањима, укључујући и то колико је изгледно чланство у Европској унији и колико је Србија натолика.

Скоро без изузетка, чланови нове Групе старих истомишљеника желе само упегланог, „лајт“ Вучића, који не очијука са Владимиром Путином и не дира њих. Да парафразирам адвоката Срђу Поповића, оца тесне изборне победе СНС-а 2012. године, за њих Вучић ни данас није највеће зло. То јасно показују сваког дана у својим медијима и зато не могу добити – верујем не само моју – подршку. Они који желе слободу само за себе савезници су неслободе у којој сви живимо. Зато неучествовање у најављеној „заједничкој акцији“ није знак подршке Вучићевом режиму већ непристајања на лицемерје и перверзије одреда медијских не-Вучића – били они нечији пропагандисти или не.

Зоран Ћирјаковић